Neverovatno je, kada je mozak suočen sa prevelikom količinom podataka, kako počinje da razdvaja stvari na potrebne i nepotrebne, filtrira poželjno od suvišnog. Hodajući do prodavnice ništa te ne okupira po defaultu sem koga od komšija možeš da sretneš usput, da li ima kerova koji mogu da ti odgrizu obe noge iza ugla, ili da te ne zgazi auto. Osim ako nisi opterećen nekim drugim mislima ili si nerasanjen ili pijan ili...da ne nastavljam u ovom smeru, vidim da ću skroz da zalutam; krenuti sa namerom da nešto vidiš je već drugačije - naoštriš neka čula, druga isključiš. Recimo kada napustiš stan na bog-zna-kom-već spratu u zgradi sa fotografskim aparatom, u potrazi za avanturističkom šetnjom (da, takva stvar postoji u gradu, obavezno je probajte) u kojoj može biti nečeg neobičnog i novog, čak opčinjavajućeg i bizarnog. Ishod nije uvek siguran niti zagarantovan (ni zadovoljavajući, ne krećite sa prevelikom nadom, samo držite oči otvorene). Instinkt za preživljavanje je i dalje sveprisutan - paziš i tada da te ne opiči neki idiot u BMW-u koji je zauzet turbo-folkom i svojom turbo-cicom (čitaj: splavuša); da ne upadneš u šaht, iako je sasvim moguće da ćeš, blenuti u razne detalje, ugaziti u onečišćenje nečijeg labradora i iskriviti članak na ivičnjak; nabasati na neko sitno dete ili zgaziti nečije nove cipele, ili stati pred tramvaj...opet sam se malo zaneo...ne mora se posedovati nikakvo posebno umetničko iskustvo, talent ili trening...ah, kakve sve opasnosti ne vrebaju po našem Cidade (de Deus). Imate samo jedan život (za vernike aneks: na ovom svetu), pa probajte da ga ne izgubite u potrazi za ovom vrstom duhovne satisfakcije.
No comments:
Post a Comment