Stalno čitamo o tome kako su mali leteći susedi pametni. Ne, tu se ne misli na golubove. Za njih svi znaju da su pametni kao kutija šibica. Mislim na svrake, ofkors. Iz sećanja pišem o jednom slučaju od lane kada sam prisustvovao demonstraciji inteligencije ovih divnih stvorenja - ili jednog predstavnika vrste, da preciziram. Ličiće na neki dokumentarac Diskaverija, no ne može se protivu toga. Bio je divan jesenji dan, baš kao ovaj današnji. Sunce je sijalo i u laganoj jaknici sam prolazio pored zgrade "Energoprojekta" na Novom Beogradu. Tu sam primetio NLO sa druge strane automobila u ateriranju. Ukočio sam se da ne preplašim pticu, pa malo - pomalo izvirim da pogledam šta se dešava. Velika svraka drži jedan orah u kljunu. Poleti i baci orah iz kljuna sa pola metra visine na asfalt. Ništa. Vrati se, pokupi orah, popne se na metar visine, baci orah, ništa. Onda je odletela na par sekundi u neku travu, ali dovoljno blizu da vidim da je i dalje tu. Nakon 20-30 sekundi vraća se sa nekim narandžastim parčetom plastike u kljunu, i pokušava da zarije u orah, u onu ekvatorijalnu spojnicu ili kako-joj-je-već-ime, držeći ga kandžama. Malo je napomenuti da je dotični, tj. Ubercenjeni miself bio u stanju takvog šoka da nije izvadio telefon da zabeleži doživljaj zauvek. OK, ne uspeva. Tvrd je orah voćka čudnovata. Ne popušta nikako. Svraka se već smorila i rešila da ga ostavi na sred ulice i sačeka da naiđe automobil. Popela se na žice iznad ulice i čeka. Ulica nije prometna, jedna od onih "blokovskih"... ja se već zaboravio, i vidim da ću da zakasnim na sastanak kod zubara, i rešim da skratim muke svom malom sugrađaninu. Slomim orah nogom. Svraka sleti, dođe na centimetar od moje noge, pokupi pola oraha i odleti na granu pa gleda u mene, kao..."Što ne uzmeš svoju polovinu, ljudski stvore? Zajedno smo radili za ovo!" i odleti....
.jpg)
