Ko kaže da su dinosauri bili nedotupavi?!

Stalno čitamo o tome kako su mali leteći susedi pametni. Ne, tu se ne misli na golubove. Za njih svi znaju da su pametni kao kutija šibica. Mislim na svrake, ofkors. Iz sećanja pišem o jednom slučaju od lane kada sam prisustvovao demonstraciji inteligencije ovih divnih stvorenja - ili jednog predstavnika vrste, da preciziram. Ličiće na neki dokumentarac Diskaverija, no ne može se protivu toga. Bio je divan jesenji dan, baš kao ovaj današnji. Sunce je sijalo i u laganoj jaknici sam prolazio pored zgrade "Energoprojekta" na Novom Beogradu. Tu sam primetio NLO sa druge strane automobila u ateriranju. Ukočio sam se da ne preplašim pticu, pa malo - pomalo izvirim da pogledam šta se dešava. Velika svraka drži jedan orah u kljunu. Poleti i baci orah iz kljuna sa pola metra visine na asfalt. Ništa. Vrati se, pokupi orah, popne se na metar visine, baci orah, ništa. Onda je odletela na par sekundi u neku travu, ali dovoljno blizu da vidim da je i dalje tu. Nakon 20-30 sekundi vraća se sa nekim narandžastim parčetom plastike u kljunu, i pokušava da zarije u orah, u onu ekvatorijalnu spojnicu ili kako-joj-je-već-ime, držeći ga kandžama.  Malo je napomenuti da je dotični, tj. Ubercenjeni miself bio u stanju takvog šoka da nije izvadio telefon da zabeleži doživljaj zauvek. OK, ne uspeva. Tvrd je orah voćka čudnovata. Ne popušta nikako. Svraka se već smorila i rešila da ga ostavi na sred ulice i sačeka da naiđe automobil. Popela se na žice iznad ulice i čeka. Ulica nije prometna, jedna od onih "blokovskih"... ja se već zaboravio, i vidim da ću da zakasnim na sastanak kod zubara, i rešim da skratim muke svom malom sugrađaninu. Slomim orah nogom. Svraka sleti, dođe na centimetar od moje noge, pokupi pola oraha i odleti na granu pa gleda u mene, kao..."Što ne uzmeš svoju polovinu, ljudski stvore? Zajedno smo radili za ovo!" i odleti....

Wake up

Neverovatno je, kada je mozak suočen sa prevelikom količinom podataka, kako počinje da razdvaja stvari na potrebne i nepotrebne, filtrira poželjno od suvišnog. Hodajući do prodavnice ništa te ne okupira po defaultu sem koga od komšija možeš da sretneš usput, da li ima kerova koji mogu da ti odgrizu obe noge iza ugla, ili da te ne zgazi auto. Osim ako nisi opterećen nekim drugim mislima ili si nerasanjen ili pijan ili...da ne nastavljam u ovom smeru, vidim da ću skroz da zalutam; krenuti sa namerom da nešto vidiš je već drugačije - naoštriš neka čula, druga isključiš. Recimo kada napustiš stan na bog-zna-kom-već spratu u zgradi sa fotografskim aparatom, u potrazi za avanturističkom šetnjom (da, takva stvar postoji u gradu, obavezno je probajte) u kojoj može biti nečeg neobičnog i novog, čak opčinjavajućeg i bizarnog. Ishod nije uvek siguran niti zagarantovan (ni zadovoljavajući, ne krećite sa prevelikom nadom, samo držite oči otvorene). Instinkt za preživljavanje je i dalje sveprisutan - paziš i tada da te ne opiči neki idiot u BMW-u koji je zauzet turbo-folkom i svojom turbo-cicom (čitaj: splavuša); da ne upadneš u šaht, iako je sasvim moguće da ćeš, blenuti u razne detalje, ugaziti u onečišćenje nečijeg labradora i iskriviti članak na ivičnjak; nabasati na neko sitno dete ili zgaziti nečije nove cipele, ili stati pred tramvaj...opet sam se malo zaneo...ne mora se posedovati nikakvo posebno umetničko iskustvo, talent ili trening...ah, kakve sve opasnosti ne vrebaju po našem Cidade (de Deus). Imate samo jedan život (za vernike aneks: na ovom svetu), pa probajte da ga ne izgubite u potrazi za ovom vrstom duhovne satisfakcije.

Katarina je Kraljica?

Ili, “Čudesna Sudbina M.M.”

I don't want to start any blasphemous rumours
But I think that God's got a sick sense of humor
And when I die I expect to find Him laughing – Depeche Mode

Zamalo da ne počnem sa pisanjem ovog bloga. Ne zbog toga što će to biti prva stvar koju sam napisao, a koju svet van mog domašaja može da pročita, već zbog nekih stvari koje će u njemu biti napisane.

Stoga, ako ne znate ko sam, ili vam se jezik blogera učini nepoznat, velike su šanse da ćete samo proći dalje. Poput hiljada ljudi pored kojih svakodnevno prolazite. Antiterorističke navike prosečnog surfera Counter-Strike generacije (brifing-priprema-upad-neutralisanje-ekstrakcija-evakuacija-debrifing) pobrinuće se za to i same.

Ehh…seobe…pakao, kažem vam. T. (pravo ime skriveno iz razloga bezbednosti) i ja sedeli smo pre samo dve nedelje u našoj kuhinji / hakerskom centru u Zemunu i slušali umilne zvuke komšijske dece ispred zgrade. Za vas koji niste upoznati sa situacijom, stan je u prizemlju, zgrada spojena sa betonskom pločom (parkingom). Posle 11 godina urlanja na komšije i njihova još manje vaspitana derišta, pretnji fizičkim nasiljem, nespavanja od lupnjave po stanovima i podrumima, gušenja u malim prostorijama i izduvnim gasovima sa parkinga, bušenja i rušenja zidova po samo-što-vam-se-nisam-srušila-na-glavu zgradi, udaranja u kvake i suvišne parčiće nameštaja, pukao nam je film u isti mah. Rešili smo da se odselimo, i to ne samo iz tog ukletog stana (fiksni telefon ima tri šestice u broju), nego i iz  komšiluka koji je postao stvarno nemoguć, pa i da odemo van Zemuna. Nije, however, bilo ikakve veze sa akcijom “Sablja” i obližnjom Schillerstraße.

Nakon kratkotrajnog uživanja u vriski Petra, Đorđa i zloglasne Braće Holik, koji su sredinom meseca jula nakupili svo svoje društvo na manje od pet metara od naših prozora, bacali kondome i balone punjene vodom sa četvrtog sprata, izgovarali psovke nedostojne svojih pijanih stričeva sa sela i grebali komšijske automobile igrajući se žmurke, krenuli smo tog dana u vijanje novog stana. Cilj: pobeći što dalje od Gornjeg grada u Zemunu. Prvi oglasi koje smo prethodnog dana pripremili za obilazak doveli su nas do broja telefona jednog sjajnog čoveka po imenu Teodor. Teodor vozi skuter. Zašto je ovaj fakat zaslužio zasebnu rečenicu? Pa, kao i većinu vozača, plaše me ljudi na motociklima. Plan je bio - pratiti Teodora autom, dok se on vozi na svom malom magaretu, kroz aBsolutno-neverovatno-nervnorastrzajući saobraćaj u špicu; sastaćemo se kod prvog stana, pa ćemo dalje skupa. Upali smo (T. i ja) u ludilo kod “Genex”-a, pa sve do Mis Irbijeve ulice na Konjarniku, gde smo se zaustavili pred majkom Janjom svih saobraćajnih propisa.

Stop. Jednosmerna ulica. Prolaze vozači raznih fela, ne znaju ulicu u koju idemo. Ne znaju u servisu za pranje automobila. Ne znaju u prodavnici. Ne znaju čak ni taksisti. I GPS je digao ruke. U tom momentu nailazi jedan mali skuter, sa čovekom koji pita kako da dođe do ulice u koju smo išli. Tako smo prvi put videli Teodora. Zvuči zabavno? Kao neustrašivi osvajači divljine, naoružani znanjem da nema mnogo toga što nas deli od groblja ili 18 poena na dozvoli, krenuli smo uzbrdo, u generalnom smeru željene ulice. Prvi stan je, pa…recimo da nije dvosoban, a nije čak ni sigurno da te neće izbaciti za par meseci napolje. FAIL. Drugi stan…prati Tea preko Denkove Bašte u Gospodara Vučića, kraj predivan, zgrada nova, okolo sve privatne kuće sa baštama, parking za auto (ja ga zovem Gato Preto, T. ga zove Spasoje ili Salvador, a u stvari je Ford Focus), fantazija…dok nismo ušetali u stan. PA MISLIM STVARNO. Opet isto, jedna soba, veliko kupatilo, dnevna soba i kuhinja su JEDNA PROSTORIJA. Na spavaćoj sobi i na kupatilu postoje vrata, sve ostalo je širom otvoreno, bez zaštite od buke ili mirisa od kuvanja. Potpuno prazan. FAIL. Prati Tea u Vojislava Ilića, pa preko Krsta do Čubure. Preskočili smo gledanje jednog stana zato što se owner nije javljao na telefon i otišli kod Šiptarca na kafu, slobodnih 40 minuta do sledećeg stana. Ah, miomiris (i ukus) Kalenić pijace na 35 stepeni u pet popodne…na sve strane cige (burazeru, ajde daj nešto da ti pripazimo na kola – i to u garaži  Parking servisa), bogalji, psi lutalice i neki svet koji je, izgleda, sasvim zalutao u Beograd. Treći stan je…na četvrtom spratu, u zgradi sans elevator, smrdi ulaz neopisivo na raspadanje, trulež, prašinu. Stan je velik, dve zasebne sobe, renovirano kupatilo, ali su vlasnici u svojoj mudrosti uklonili paravan-zid između kuhinje i trpezarije i ostatka stana. WTF??? Pride, prethodne stanarke (njih tri) su ženi demolirale stan. FAIL. Činilo se da je pohod završen za taj dan. Ali Teo pomenu Banovo Brdo koje nam je nekako skroz bilo van vidika, ajde da vidite stan, znam da niste baš zagrejani za Brdo, ali šta vas košta….tako smo došli do Kraljice Katarine (osobe koje znaju zašto je ovo ironija i jesu target audience ovog bloga) i polako počeli da prenosimo svoj život i sećanja (tu spada i tri tone knjiga koje smo kupili), sve zahvaljujući Spasoju, tj. Gato-u. Parking mesta možda jesu deficitarna, možda nema 318 prodavnica na 20 metara daljine od stana, možda jeste peti sprat sa neurotičnim liftom u jednačini, ali je stan (i pogled od 180° do horizonta, retka zverka u gradu) predivan. Sada je pola četiri ujutru, ja sedim pred svojim kompjuterom i uživam. Uskoro će biti useljenje.